Da li čovjek sve, baš sve, na kraju preboli?*

I opet se vraćamo na početak - svega. Da li je to začarani krug iz koga je toliko teško izaći, ili je taj krug samo varka, privid, i zapravo i ne postoji? Postoji samo njegov centar i ono što sam, čini mi se, oduvek znala, da se u njemu nalazi moj početak, kao i moj kraj.

Mislila sam da je to samo prolazan osećaj. Mislila sam, isuviše sam mlada za tako nešto. Proći će, biće mi smešno za nekoliko godina, prestaće. Ali nije, nikada nije prestalo. I nikada i neće, i napokon sam se pomirila sa tim. Prihvatila sam to kao deo sebe. Konačno.

Da li me je oslobodilo? Jeste, u nekom smislu, ali ne u potpunosti. I mislim da će delić toga zauvek živeti u meni. Povremeno će me mučiti, proganjati, podići me, pa me spustiti, ali već sam navikla. I svaki put kao da me to učini još jačom. Ali i sam osećaj postane još jači, intenzivniji. Teško je opisati, treba to doživeti, osetiti i nije u stanju to da shvati svako. Vrlo je jednostavno za one koji osećaju, a veoma komplikovano za one koji "žive život napamet". A vredi se boriti i svaki uzdah je vredan toga.

Ponekad je teško nositi se sa tim. Neko bi to nazvao i prokletstvom. Da, definitivno ima svoje dobre i loše strane, svoje dobre i loše dane, ali jedno znam - večno je. Ne može se pobeći od toga. Tu je vreme nebitno, ne postoji. Taj osećaj ne podleže bilo kakvoj promeni, uprkos svemu. A na nama je samo da ga prihvatimo ili odbacimo. To svakako neće učiniti da on nestane. I jednom, kada shvatimo šta sve može - nećemo više nikada poželeti da nas napusti.

Gledati kroz nečiju dušu, na nekom totalno uzvišenom nivou - neprocenjivo je. Poznavati nekoga na tako jedan način, baca u senku sve površnosti i plitka i mlaka osećanja ovog sveta - ona koja se podrazumevaju. Jer, ovde se nijedan sekund ne podrazumeva. Sve je intenzivno, uzvišeno, vantelesno. Trebale su mi godine da shvatim šta je to. Možeš imati nekoga, i taj neko može imati tebe na takav jedan način, i ako niste blizu jedno drugom. A kada jeste, svetovi se sudaraju, i sve je naizgled prirodno i mirno, a u isto vreme jako žustro, borbeno i energično. I moćno. Toliko moćno da u tim trenucima možeš apsolutno sve. I veruješ u to, svim srcem.

Kažu da samo retki nađu retke. Nazovimo to srodnom dušom ili kako god želimo, neminovno je da se dešava. Kad se retki nađu, prepoznaju se, ne treba im mnogo da se spoje i tako udruženi sijaju zauvek. I istinski vredi živeti za te trenutke. Ne postoji tu nikakva korist, ništa što je opipljivo, ili vidljivo. Suština je samo kanalisati taj osećaj. Tako, da se ne okrene protiv nas i uništi nas i tako, da ne počne da upravlja nama, jer se u potpunosti njime vodimo. Treba naći meru, ali i poštovati to što u sebi nosimo.

Ali, ako nije obostrano, propada. Gubi smisao. Samo sebe poništava. I ostaje samo praznina, hladnoća, mrak. A nikada nije smelo da se pretvori u to. I sve dok dišemo, neće. Ne može se ponoviti, ne u tom obliku, ni na takav način, ma ni blizu. Nepresušni izvor inspiracije za mene je to što ja nosim u sebi. I nikada se toga neću odreći. Ma šta se desilo, to će uvek tinjati u meni i čuvaću ga na vrlo poseban način. Radovaću mu se, tugovaću, proklinjaću ga, ljutiti se, pa mu se iznova opet smešiti, i praštati mu.

Jer to je ono što ga čini savršenim. Taj spektar emocija koji sa sobom nosi. Neverovatno, nepojmljivo. Iscrpljuje do krajnjih granica, testira izdržljivost, upornost, ali i diže do neba, daje energiju, ni nalik bilo kojoj drugoj, zato je i vredan. Dostojan svega. Nema toga što ne zaslužuje. I klanjam mu se. Sama sam izabrala i to je za mene jedino ispravno i jedino tako želim, nikako drugačije.

Ali, kako pristati na manje od toga nakon svega proživljenog na takav jedan način, kroz prizmu dubokih emocija, misli, želja i dela? Kako? Čini se da sve gubi smisao pored toga. A treba živeti, šta god da se desi, treba ići napred. Ali kako onda raditi bilo šta "obično" i "podrazumevano"? Vrlo teško, ali moraš. Jednostavno moraš. Sve dok vam se svetovi ponovo ne sudare i neminovni susreti duša ponovo ne dese. A onda...

Copyright © Danijela Mališić. September 2016. All Rights Reserved.

*Parni Valjak. Dodji. Buđenje. Esnaf 1993.