уторак, 06. септембар 2016.

Da li čovjek sve, baš sve, na kraju preboli?

I opet se vraćamo na početak - svega. Da li je to začarani krug iz koga je toliko teško izaći, ili je taj krug samo varka, privid, i zapravo i ne postoji? Postoji samo njegov centar i ono što sam, čini mi se, oduvek znala, da se u njemu nalazi moj početak i moj kraj.

Mislila sam da je to samo prolazan osećaj. Mislila sam, isuviše sam mlada za tako nešto. Proći će, biće mi smešno za nekoliko godina, prestaće. Ali nije, nikada nije prestalo. I mislim da nikada i neće i da sam se napokon pomirila sa tim. Naučila sam da živim sa tim. Prihvatila sam to kao činjenicu. Konačno.

Da li me je to oslobodilo? Jeste, u nekom trenutku, ali ne u potpunosti. I mislim da će delić toga zauvek živeti u meni. Povremeno će me mučiti, proganjati, podići me, pa me spustiti, ali već sam navikla. I svaki put kao da me to učini još jačom. Ali i sam taj osećaj postane još jači, intenzivniji. Teško je opisati, treba to doživeti, osetiti. Nije u stanju da shvati onaj koji nije doživeo tako nešto. Jednostavno je za one koji osećaju, a veoma komplikovano za one koji "žive život napamet". I vredi se boriti za to, i svaki uzdah je vredan toga, samo treba umeti.

Ponekad je jako teško nositi se sa tim. Neko bi to nazvao prokletstvom. Da, definitivno ima svoje dobre i loše strane, svoje dobre i loše dane, i sada znam... večan je. Ne može se pobeći od toga. Tu je vreme nebitno, ne postoji. Taj osećaj ne podleže bilo kakvoj promeni, uprkos svemu. Na nama je da ga prihvatimo ili odbacimo. Ali to svakako neće učiniti da on nestane. I jednom, kada shvatimo šta on sve može - nećemo više nikada poželeti da nas napusti.

Jer gledati kroz nečiju dušu, i suočavati se sa tim na nekom totalno uzvišenom nivou svesti - neprocenjivo. Poznavati osobu na tako jedan način, baca u senku sve površnosti i plitka i mlaka osećanja ovog sveta - ona koja se podrazumevaju. Jer, ovde se nijedan sekund ne podrazumeva. Sve je intenzivno, uzvišeno, vantelesno. Trebale su mi godine da shvatim i prihvatim to. Možeš imati nekoga, i taj neko može imati tebe na takav jedan način, a da zapravo i niste konstantno blizu jedno drugom. A kada jeste, svetovi se sudaraju, i sve je naizgled prirodno i mirno, a zapravo je vrlo žustro, borbeno, energično - i veoma moćno. Toliko je moćno da u tim trenucima možeš apsolutno sve. I veruješ u to, svim srcem.

Kažu da samo retki nađu retke. Nazovimo to srodnom dušom ili kako god želimo, neminovno je da se dešava. Ista duša, dva tela. I kad se nađu, prepoznaju se, i ne treba im mnogo da se spoje i tako udružene sijaju zauvek. Bez obzira na okolnosti. I istinski vredi živeti za te trenutke. Ne mora da postoji nikakva korist, ništa što je opipljivo, ili vidljivo golim okom. Ono unutra je bitno, i suština je samo kanalisati taj osećaj. Tako da se ne okrene protiv nas i uništi nas i tako da ne počne da upravlja nama, jer se u potpunosti njime vodimo. Treba naći meru, živeti život, ali itekako poštovati to što u sebi nosimo.

Ali mora biti obostrano. Inače propada. Gubi smisao. Samo sebe poništava. I ostaje ništavilo, praznina, hladnoća, mrak. A nikada nije smelo da se pretvori u to. I neće. Sve dok ja dišem, neće. Šta god da se desi, to ostaje. I nikada ne prestaje. Sigurna sam u to. I da se ne može ponoviti, ne u tom obliku, ma ni blizu. Nepresušni izvor inspiracije za mene je to što nosim u sebi. I nikada se toga neću odreći. Ma šta se desilo, to će uvek tinjati u meni i čuvaću ga na vrlo poseban i specifičan način. Radovaću mu se, tugovaću, proklinjaću ga, ljutiti se, pa se opet smešiti, i praštati mu, iznova i iznova.

Jer to je ono što ga čini savršenim. Taj spektar emocija koji sa sobom donosi. Neverovatno, nepojmljivo. Iscrpljuje do krajnjih granica, testira izdržljivost, upornost, ali i diže do neba, daje energiju, ni nalik bilo kojoj drugoj koja postoji, zato je i vredan. Dostojan svega. Nema toga što ne zaslužuje. I klanjam mu se. Tako sam sama izabrala i to je za mene jedino ispravno i jedino tako želim, nikako drugačije. 

Ali, kako pristati na manje od toga nakon svega proživljenog na takav način, kroz prizmu dubokih emocija, misli, želja i dela? Kako? Čini se da sve gubi smisao pored toga. A treba živeti, šta god da se desi, treba ići napred. A kako sa "tim" ići bilo gde i raditi bilo šta "obično" i "podrazumevano"? Vrlo teško, ali moraš. Jednostavno moraš. Sve dok vam se svetovi ponovo ne poklope i neminovni susreti duša ponovo ne dese. A onda...

уторак, 30. август 2016.

Open-minded, close-minded

Pitam se, šta je to što suštinski može da zadovolji ljude, njihov ego, potrebu da se osete bitnim? U toj meri da im ne smeta šta drugi rade, misle ili osećaju? Šta je to što ih čini zaista srećnim i oslobođenim da žive svoje živote onako kako žele, a ne onako kako "treba"? I da li tako nešto uopšte može da se definiše?

Možda to jeste individalna stvar, i možda za svakoga "suštinska sreća" predstavlja nešto drugo, ali kada dođemo do situacije da se kolektivno komentariše nečija ideja, rad, posvećivanje, koja za primarni cilj ima to da se nešto napokon pomeri sa mrtve tačke i da se ponudi nešto malo drugačije, a ono glavno što isplivava je omalovažavanje, mržnja, negodovanje‚ ne mogu, a da se ne zapitam - kakve mi to živote živimo kad smo toliko besni i ogorčeni, da jedva čekamo priliku da uništimo i pokušaj da se nešto promeni?

Da li je moguće da smo se toliko "zakopali" u sumornu svakodnevnicu malog grada koji itekako ima šta da ponudi, i čime da se ponosi, da smo došli do stadijuma da gušimo sve ono što bi potencijalno moglo da nas "probudi" i "izvuče" iz začaranog kruga u kome se vrtimo dugo... predugo? A sa druge strane, dozvolili smo da "era kiča i šunda" zavlada čak i onde gde nikada nije smela, i sa tim smo se pomirili, i to je, zaboga, u redu, jer "tako je svuda" i "to tako mora da bude", prosto i jednostavno.

Nije nego. Onda dolazimo do situacije da budemo pitani za mišljenje i sve što imamo da kažemo je: "To ne valja. Loše je, jer je drugačije. Ne sviđa nam se, iako nismo ni pokušali da shvatimo, da pokušamo da prihvatimo". I ne, naravno da nećemo reći: "Ja to ne razumem, a nisam se ni potrudio da razumem, jer plašim se svega što je drugačije, i što zahteva promenu. I zašto bih ikada išta i menjao, kad mogu da se prilagodim većini, tu se najbolje uklapam, i više mi ne treba?"

Ipak, poštujem. Sami birate kako ćete da živite, šta ćete da mislite, čemu ćete da težite. Ali, pazite šta izgovarate, jer kad jednom izustite ili napišete, nema nazad. I to ostavlja posledice. Možda ih u trenutku niste svesni, možda se one i ne osete odmah, ali verujte, itekako postoje i isplivaće na površinu pre ili kasnije. Burne reakcije, sukobi mišljenja, potenciranje jedne ili druge strane, sve je to u redu, ali da smo postali toliko "zagriženi" da nismo sposobni da vidimo širu sliku, a tek da pokušamo da je shvatimo - neverovatno.

U šta smo se to pretvorili? U mašine, robote, tu smo samo da izvršavamo zadate komande, od strane koga, šta? Ne prihvatam da živim u takvom svetu. Ne prihvatam da smo toliko nazadovali. Ne prihvatam, iako me svaki dan sve više uverava da je tako. Hodamo unazad, umesto da idemo napred. I dokle tako? Dok ne propadnemo u onu istu provaliju iz koje se navodno trudimo da izađemo, a samo nas je jedan korak delio od nečeg boljeg, većeg, lepšeg i pre svega, humanijeg. I što je najgore, ubedili smo sebe da je to dobro i da tako treba, i tešimo se da nismo marionete kojima upravlja ko stigne i kako stigne.

A vrlo bitnu stvar zaboravljamo u celoj toj priči, a to je da imamo izbor. Sami odlučujemo za sebe i odgovaramo za svoje postupke. Ali moramo biti spremni i da preuzmemo kompletnu odgovornost za njih. Što je, nažalost, retka pojava danas.