Open-Close-Minded

Šta je to što suštinski može da zadovolji ljude, njihov ego, potrebu da se osete bitnim? U toj meri da im ne smeta šta drugi rade, misle ili osećaju? Šta je to što ih čini zaista srećnim i oslobođenim da žive svoje živote onako kako žele, a ne onako kako "treba"? I da li tako nešto uopšte može da se definiše?

Možda to jeste individualna stvar, i možda za svakoga "suštinska sreća" predstavlja nešto drugo, ali kada dođemo do situacije da se kolektivno komentariše nečija ideja, rad, posvećivanje, koja za primarni cilj ima to da se nešto napokon pomeri sa mrtve tačke i da se ponudi nešto malo drugačije, a ono glavno što isplivava je omalovažavanje, mržnja, negodovanje‚ ne mogu, a da se ne zapitam - kakve mi to živote živimo kad smo toliko besni i ogorčeni, da jedva čekamo priliku da uništimo i pokušaj da se nešto promeni?

Da li je moguće da smo se toliko "zakopali" u sumornu svakodnevnicu malog grada koji itekako ima šta da ponudi, i čime da se ponosi, da smo došli do stadijuma da gušimo sve ono što bi potencijalno moglo da nas "probudi" i "izvuče" iz začaranog kruga u kome se vrtimo dugo... predugo? A sa druge strane, dozvolili smo da "era kiča i šunda" zavlada čak i onde gde nikada nije smela, i sa tim smo se pomirili, i to je, zaboga, u redu, jer "tako je svuda" i "to tako mora da bude", prosto i jednostavno.

Nije nego. Onda dolazimo do situacije da budemo pitani za mišljenje i sve što imamo da kažemo je: "To ne valja. Loše je, jer je drugačije. Ne sviđa nam se, iako nismo ni pokušali da shvatimo, da pokušamo da prihvatimo". I ne, naravno da nećemo reći: "Ja to ne razumem, a nisam se ni potrudio da razumem, jer plašim se svega što je drugačije, i što zahteva promenu. I zašto bih ikada išta i menjao, kad mogu da se prilagodim većini, tu se najbolje uklapam, i više mi ne treba?"

Ipak, poštujem. Sami birate kako ćete da živite, šta ćete da mislite, čemu ćete da težite. Ali, pazite šta izgovarate, jer kad jednom izustite ili napišete, nema nazad. I to ostavlja posledice. Možda ih u trenutku niste svesni, možda se one i ne osete odmah, ali verujte, itekako postoje i isplivaće na površinu pre ili kasnije. Burne reakcije, sukobi mišljenja, potenciranje jedne ili druge strane, sve je to u redu, ali da smo postali toliko "zagriženi" da nismo sposobni da vidimo širu sliku, a tek da pokušamo da je shvatimo - neverovatno.

U šta smo se to pretvorili? U mašine, robote, tu smo samo da izvršavamo zadate komande, od strane koga, šta? Ne prihvatam da živim u takvom svetu. Ne prihvatam da smo toliko nazadovali. Ne prihvatam, iako me svaki dan sve više uverava da je tako. Hodamo unazad, umesto da idemo napred. I dokle tako? Dok ne propadnemo u onu istu provaliju iz koje se navodno trudimo da izađemo, a samo nas je jedan korak delio od nečeg boljeg, većeg, lepšeg i pre svega, humanijeg. I što je najgore, ubedili smo sebe da je to dobro i da tako treba, i tešimo se da nismo marionete kojima upravlja ko stigne i kako stigne.

A vrlo bitnu stvar zaboravljamo u celoj toj priči, a to je da imamo izbor. Sami odlučujemo za sebe i odgovaramo za svoje postupke. Ali moramo biti spremni i da preuzmemo kompletnu odgovornost za njih. Što je, nažalost, retka pojava danas.

Copyright © Danijela Mališić. All Rights Reserved.