Girl In The Green Scarf

I opet se vraćamo na početak - svega. Da li je to začarani krug iz koga je toliko teško izaći, ili je taj krug samo varka, privid, i zapravo i ne postoji? Postoji samo njegov centar i ono što sam, čini mi se, oduvek znala, da se u njemu nalazi moj početak, kao i moj kraj. Mislila sam da je to samo prolazan osećaj. Mislila sam, isuviše sam mlada za tako nešto. Proći će, biće mi smešno za nekoliko godina, prestaće. Ali nije, nikada nije prestalo. I nikada i neće, i napokon sam se pomirila sa tim. Prihvatila sam to kao deo sebe. Konačno. Da li me je oslobodilo? Jeste, u nekom smislu, ali ne u potpunosti. I mislim da će delić toga zauvek živeti u meni. Povremeno će me mučiti, proganjati, podići me, pa me spustiti, ali već sam navikla. I svaki put kao da me to učini još jačom. Ali i sam osećaj postane još jači, intenzivniji. Teško je opisati, treba to doživeti, osetiti i nije u stanju to da shvati svako. Vrlo je jednostavno za one koji osećaju, a veoma komplikovano za one koji "žive ž

Šta  je to što suštinski može da zadovolji ljude, njihov ego, potrebu da se osete bitnim? U toj meri da im ne smeta šta drugi rade, misle ili osećaju? Šta je to što ih čini zaista srećnim i oslobođenim da žive svoje živote onako kako žele, a ne onako kako "treba"? I da li tako nešto uopšte može da se definiše? Možda to jeste individualna stvar, i možda za svakoga "suštinska sreća" predstavlja nešto drugo, ali kada dođemo do situacije da se kolektivno komentariše nečija ideja, rad, posvećivanje, koja za primarni cilj ima to da se nešto napokon pomeri sa mrtve tačke i da se ponudi nešto malo drugačije, a ono glavno što isplivava je omalovažavanje, mržnja, negodovanje‚ ne mogu, a da se ne zapitam - kakve mi to živote živimo kad smo toliko besni i ogorčeni, da jedva čekamo priliku da uništimo i pokušaj da se nešto promeni? Da li je moguće da smo se toliko "zakopali" u sumornu svakodnevnicu malog grada koji itekako ima šta da ponudi, i čime da se ponos